Носач катализатора је посебан део чврстог катализатора, дисперзанта, везива, негативног носача активне компоненте катализатора, а понекад делује и као кокатализатор или кокатализатор. Носач катализатора, такође познат као носач, једна је од компоненти носача катализатора. Генерално, то је порозни материјал са одређеном специфичном површином, а активна компонента катализатора је често везана за њега. Носач се углавном користи за подршку активне компоненте, тако да катализатор има специфичне физичке карактеристике, док сам носач генерално нема каталитичку активност.
Захтеви за подршку катализатора
1, може разблажити густину активних компоненти, посебно племенитих метала
2, може се припремити у одређени облик
3. Синтеровање између активних компоненти може се донекле спречити
4, може се одупрети отрову
5. Може имати међусобни ефекат са активном компонентом и главним катализатором.
Утицај носача катализатора
1, смањите трошкове катализатора
2, побољшати механичку чврстоћу катализатора
3. Побољшати термичку стабилност катализатора
4, додајте активност катализатора и селективност
5. Продужите век трајања катализатора
Уведено је неколико примарних носача
1. Активирани алуминијум: најчешће коришћени носач за индустријске катализаторе. Ниска цена, висока отпорност на топлоту, добра компатибилност активних компоненти.
2. Силика гел: хемијски састав је SiO2. Генерално се прави од натријум силиката (Na2Si3) киселине. Силикатна киселина је настала након дејства натријум силиката и киселине. Полимеризација и кондензација силицијумске киселине, структура полимера је неизвесна.
SiO2 је широко коришћени носач, али његова индустријска примена је мања од Al2O3, што је због тешкоћа у припреми, слабог афинитета са активним компонентама, лаког синтеровања воденом паром и других недостатака.
3. Дијатомит: природни SiO2. Садржи неколико металних оксида и органских материја, а његова структура пора и специфична површина се мењају са пореклом. Пре употребе треба користити третман киселином. Један је да се побољша садржај SiO2 и повећа специфична површина, специфична запремина пора и примарни радијус пора. Други је да се побољша термичка стабилност, након третмана киселином, специфична површина се може додатно повећати. Дијатомит се првенствено користи за припрему катализатора са фиксним слојем.
4, активни угаљ: главни састојак је C, који садржи мало H, O, N, S и пепела итд. Активни угаљ има неправилну структуру каменог млина, на површини се налазе карбонилна група, хинонска група, хидроксилна група и карбоксилна група. Активни угаљ карактеришу развијене поре и велика површина, термичка стабилност и висока...
5. TiO2: има три кристална облика: анатаз, плочасти титанијум и рутил. Руду титанијума у облику лимова је тешко синтетизовати због нестабилности; Анатаз се формира на нижој температури са релативном густином од 3,84 и већом специфичном површином. Загревањем на 600~1000°C, анатаз постаје рутил, који има релативну густину од 4,22 и малу специфичну површину.
6. Силицијум карбид: тачка топљења карбидне керамике је виша од 2000°C, са високом топлотном проводљивошћу, високом тврдоћом, јаком отпорношћу на топлоту и ударце, али се једноставно оксидује у атмосфери кисеоника. Стога се SiC често користи као носач катализатора у окружењу са високом температуром.
7. Молекуларно сито: то је кристални силикат или силикоалуминат, систем пора и шупљина састављен од силицијумско-кисеоничког тетраедра или алуминијумско-алуминијумског тетраедра повезаних кисеоничним мостовима. Има високу термичку стабилност, термичку стабилност воде и отпорност на киселине и алкалије.
Време објаве: 10. август 2019.